SAN (2001)
Nisam siguran da si to bila ti. Devojka je imala bledo lice kao i ti i dugu kovrdžavu kosu poput tvoje. Ali bila je ogromna. Njena kosa je viorila dok je držala ruku ponosno podignutu.
Da, tvoja kosa je viorila, tvoje ruke su slobodno letele… Mislim da su te zbog toga povredili.
Znao sam da će se to desiti čim su te uhvatili. I dok su te držali (najviše me je zabolelo što su u tome, pored muškaraca, učestvovale i devojke), okrenuo sam glavu od tog prizora.
Želeo sam da uverim sebe da se to nije dogodilo, ali posle vesti na radiju više nije bilo sumnje. Međutim, pre nego sto sam stigao da osetim bol ponovo sam te ugledao.
Nalazili smo se u nekom hodniku prepunom ljudi. Ti si im zbog nečega prkosila, jedino si ti išla u smeru suprotnom od smera kretanja svih drugih. Iznenada si skinula ma¬jicu, na opšte zgražavanje i bes prisutnih. Nisu ih razjarile tvoje gole grudi, već način na koji si rukom odbacila maji¬cu. Oni su te želeli golu, ali golu i slomljenu, golu i poniženu. Nisu želeli da tvoje ruke ponovo slobodno lete. Nisu želeli da tvoja kosa ponovo viori.
Odvažno si se probijala kroz gužvu, dok su te besno progonili. Shvatio sam da su te svi oni povredili. I opet nisu uspeli da te slome. Shvatio sam da sam te i ja povredio. Uskoro sam ja postao taj koji se probijao kroz ljude.
Botanical Garden Blues, Prometej, Novi Sad, 2008
NESAN (2002)
Pokušavao sam da zaspim, ali nikako nisam mogao da se smirim. Gušio sam se, jedva uspevajući da dođem do daha, grudi su mi se grčevito dizale i spuštale i kao da su pri svakom pokretu zabijale neku tanku oštricu u moje srce.
Uspeo sam da se malo smirim i odjednom se kroz te brojne zaglušujuće zvuke disanja probio prav metalni zvuk i potpuno ih potisnuo. Dugačko TUUUU… neprekidno poput linije.
Znao sam da je to jedan od onih čudnih zvukova nesanice, jedan od onih koji kao da su dolazili van mene, a tako tačno opisivali stanje celog mog bića u tom trenutku.
U tom trenutku stanje mog bića bilo je neprekidno TUUUU… Misliću na Nju, pomislio sam, moja ljubav će uskovitlati tu liniju. Nisam uspeo.
Tada sam konačno stvarno shvatio da tu liniju moram promeniti sam, bez Njene pomoći, da moram dokazati da sam sposoban da preživim sam, da budem onakav kakav želim da budem, da tako zaslužim Njenu ljubav, da zna da ne želim da budem pored Nje samo zato što je to jedini način da preživim, da zna da stvarno volim Nju, a ne da se hranim svojim i Njenim osećanjima.
Napraviću od ovog zvuka samo svoju pesmu, ali takvu koja će se svideti Njoj.
Neprekidni metalni zvuk i dalje je vladao mojim rastrzanim bićem. Da bih skupio snagu da ga promenim počeo sam polako i ravnomerno da dišem. Zvuk vazduha koji sam udisao i izdisao ublažio je oštrinu zvuka i zalelujao ga svojim talasima. A onda je, posle svakog izdisaja, zvuk počeo potpuno da nestaje, ostavljajući prazan prostor u koji su, poput bubnjeva, uletali brzi otkucaji srca: TAM, TAM, TAM, TAM.
Oduševljen svojim delom, tom valovitom melodijom sa povremenim iznenadnim udarima srca, a što je bio tek početak, odjednom sam shvatio da pre tih retkih nepravilnih ritmova, dok se čuo samo onaj zvuk, moje srce nije ni kucalo i da sam ga ja naterao da ponovo oživi, svojom željom da zaslužim Njenu ljubav.
Botanical Garden Blues, Prometej, Novi Sad, 2008
PRIČA O ZEMLJI I MESECU (2003)
Nekada su se Zemlja i Mesec voleli i zagrljeni stalno bili zajedno.
A onda se Zemlja zaljubila u Sunce.
Mesec je znao da Sunce ne voli nikoga osim sebe, da se neće približiti i tako pružiti Zemlji onoliko ljubavne svetlosti koliko joj je potrebno, i da će Zemlja umreti od tuge.
Ali, isto tako, znao je i da njega Zemlja više ne voli, i da će još brže umreti ako on protiv njene želje ostane kraj nje.
I mesec se udaljio.
Ali je ostao dovoljno blizu da od sebe odbije onoliko Sunčeve ljubavne svetlosti koliko je nedostajalo Zemlji.
Tako je na Zemlji nastao život.
Botanical Garden Blues, Prometej, Novi Sad, 2008
U SAMOM CENTRU (2004)
I
Silazio je niz uske stepenice u svojoj zgradi. Silazio je brzo, pognute glave, i posmatrao svoje noge u plitkim sivim iscepanim starkama kako padaju sa stepenice na stepenicu. Oko njih poskakivali su pramenovi njegove kose. Isto takvo radosno kretanje dešavalo se i u njemu. On unutra bio je isti kao i on spolja. Na poslednjim stepenicama je podigao glavu i ispred sebe ugledao Jelenu, nekoliko godina stariju devojku iz stana pored njegovog. Bez uobičajene zbunjenosti pred njenom lepotom, spontano i sa iskrenim osmehom rekao je „Ćao” i izašao iz zgrade.
Bila je to osma zgrada u kojoj je živeo za svojih sedamnaest godina. Mrzeo ju je kad se na početku srednje škole tu doselio, jer je bila mnogo bednija od prethodne. Čak je nekim manje dobrim drugovima govorio da i dalje živi na starom mestu, u kraju čije je ime, kako mu se činilo, ostavljalo mnogo bolji utisak. Ipak, vremenom, kako se i sam menjao a njegova kosa rasla, postepeno je zavoleo sve ono što joj je prebacivao: njenu udaljenost od centra, izrovanu fasadu i poplavljen podrum. Tu ljubav prema njoj, iako toga možda nije bio potpuno svestan, najčistije je osećao baš u tim trenucima, dok je silazio niz stepenice i posmatrao svoje noge i kosu oko njih.
Izašao je iz zgrade i krenuo ka gradu. Prelep majski dan se bližio kraju i on je bio srećan iako je znao da ga Tea ne voli. Našao se sa Filipom i Jovanom i primetio da i oni dele isto osećanje. Sve je bilo lepo, sve je bilo lako i sve je imalo smisla u tom toplom sumraku. Znali su da će uskoro završiti neku gandžu, a zatim pažljivo izabrati mesto na kojem će je pušiti.
Iako je marihuanu pušio više od pola godine, prvi put ju je stvarno doživeo, i tada otkrio jedan novi, istinitiji i lepši svet, tek sredinom aprila. Na TV-u je upravo počeo film o muzičkom festivalu u Montereju. Opčinjeno je posmatrao pokrete mladića i devojaka u suncem obasjanom parku, svestan da je i njegova kosa iste dužine. Prvi put ona nije bila samo nešto što ga je činilo sličnijim Tei. Ona ga je dovela do tih divnih mladih ljudi i poistovetila ga sa njima.
Zazvonio je telefon. Bio je to Anđelko. „Hajde napolje. Ide i Jovan. Imamo nešto.” Odlučio je da žrtvuje ostatak filma i izašao.
Pušili su na klupi u velikom, mračnom parku. Posle dva ili tri džointa ustali su i krenuli. Čim je učinio prvi korak, sam od sebe je nezadrživo pošao dalje. Kao da su ga iz daljine vukli nekim nevidljivim užetom privezanim oko njegovog pasa.
„Vuče me, vuče”, objašnjavao je Jovanu i Anđelku, uplašen i oduševljen u isto vreme, dok je sve više ubrzavao i odmicao ispred njih. Okrenuo se ka njima, u želji da pokaže da to ne hoda on, i nastavio da brzo korača unazad. Njegove noge su se same pokretale, jednostavno pokušavajući da održe ravnotežu. „Gledajte, vuče me”, dovikivao im je.
„Gledaj, vuče ga”, Anđelko je oduševljeno ponavaljao Jovanu, koji je izgleda bio zauzet nekim svojim mislima.
Morao je ponovo da im okrene leđa, jer je sad skoro trčao. Srce mu je kucalo sve brže i brže, sve dok nije imao osećaj da su se svi otkucaji slili u jedan. Počeo je da se guši. Više se nije oduševljavao. Ostao je samo strah.
Odjednom se zaustavio na jednoj čistini među drvećem, kao da je stigao tamo gde je trebalo. Polako mu je dolazilo do svesti ono što se upravo odigralo. Ako već imam takve mogućnosti, pomislio je, zašto ne bih pokušao da ih iskoristim? Probao je da zamisli Teino lice. Iako je dve godine mislio samo o njoj i trudio se da je vidi kad god može, njeno lice nikad nije mogao jasno da zamisli. Uvek mu je nekako izmicalo u poslednjem trenutku. Ali ovog puta je uspeo. Tea je stajala ispred njega. Izgledala je isto kao kada ju je nekoliko meseci ranije sačekao ispred zgrade dok je kretala u školu, s namerom da joj konačno kaže da je voli, i kad se uplašio i odustao čim ju je ugledao kako ide ka njemu uopšte ga ne primećujući. I sad je u kosi imala rajf koji je tada prvi put stavila. Njeno nežno lice bilo je potpuno jasno, a blago komešanje koje je naslućivao ispod kože nije pretilo da ga ponovo zamuti, već joj je davalo život, kao da je stvarno tu. Pružio je ruku prema njoj, ali je zastao pre nego što ju je dotakao. Iako je u suštini znao da to nije stvarno Tea, ipak se nije usudio da je dodirne.
Anđelko i Jovan su u međuvremenu stigli i nedaleko od njega uzbuđeno pokazivali jedan drugom nešto na nebu. I on je podigao glavu. Video je najobičniju zvezdu, i već je hteo da spusti pogled, kada se pokrenula. Sa jednog kraja neba polako je prelazila na drugi, postajući sve veća i sjajnija. Gledao je dok nije malo manja od meseca nestala iza drveća, a onda se ponovo okrenuo Tei. Nje više nije bilo.
Pred odlazak kući, seo je sa Filipom i Jovanom na stepenice jedne zatvorene prodavnice u glavnoj ulici. Hvatao je poglede devojaka koje su prolazile, sećao se kako je kao dečak s poštovanjem posmatrao starije mladiće koji su tu sedeli i ponovo je tu bilo ono osećanje sa stepenica. Ono što je video više nije postojalo nezavisno od njega. On se nalazio u samom centru.
II
Sredinom juna vraćao se iz škole odlično raspoložen. Konačno je uspeo da proda mikroskop koji je nekoliko dana ranije uzeo iz učionice za biologiju. Računao je koliko se gandže može završiti za te pare i odlučio da uveče okupi celu ekipu. Želeo je sve da ih časti, jer prethodnih dana uglavnom nije plaćao ništa.
Dan bez marihuane postao je besmislen, a on sve češće nije imao dovoljno para. Uveče je izlazio i kad ga niko ne bi zvao i sam lutao gradom. Nije kao nekad prolazio ulicama u kojima bi mogao da vidi Teu, već onim gde je mogao da sretne nekog poznatog ko bi ga pozvao da podele džoint. Obično je uspevao u tome, ali nervoza ga je hvatala i preko dana. Kad bi bio sam kod kuće, uzeo bi aspirine, brufene i slične lekove, isitnio ih, pomešao sa crnim čajem, zavio i ispušio. Posle toga bi se svalio na krevet i zaspao i tako ubio vreme do večeri. Jednom je čak, nemajući ništa drugo pri ruci, udisao plin iz upaljača. Nije se dogodilo ništa posebno. Pola sata kasnije zazvonio je telefon. Kad je izašao u hodnik da se javi, zvuk zvonjenja odjednom je postao neverovatno jak. Imao je osećaj da mu se zariva duboko u mozak, u obliku brzog niza podrhtavajućih metalnih pingpong loptica. Celo njegovo telo počelo je da se trese zajedno sa njima a pred očima mu se smračilo. Kad je došao sebi, još uvek je stajao pored telefona, koji više nije zvonio i čiju slušalicu uopšte nije ni podigao, i ponavljao: „Halo, halo…” Vratio se u sobu i istog trenutka u glavi je ponovo počelo da mu trne i bruji. Nije ništa video, telo mu se treslo sve jače i jače… Osvestio se na podu.
Ali sad ima pare. Može lepo da se snadbe gandžom. Ne mora više da se cima sa plinom.
Čim je ušao u kuću shvatio je da nešto nije u redu. Majka ga je hladno pozdravila, ni ne pogledavši ga, i nastavila da sprema ručak. Sigurno je bila u školi, pomislio je. Imao je ukor direktora i nekoliko jedinica, koje je planirao da popravi sledeće, poslednje sedmice. „Šta ti je?”, pitao je, u glavi brzo smišljajući prihvatljiva objašnjenja i za jedno i za drugo. Nije odgovorila. „Daj, šta ti je?”, pitao je ponovo, veselim glasom.
„Neka žena me je zvala telefonom”, odgovorila je ne okrećući se. Njemu za trenutak ništa nije bilo jasno. „Rekla mi je”, okrenula se ka njemu, pogledala ga i počela da plače. „Rekla mi je da se ti drogiraš.”
Ma ne drogira se on, samo je jednom probao marihuanu, to je danas skoro svako probao, verovatno je zvala majka od nekog ko se stvarno drogira i tako proveravala svog sina… Činilo se da su njegovi roditelji progutali tu priču. Sledećeg dana je u školi saznao da je i Jovanove roditelje zvao neko sa sličnom porukom. Oni to izgleda nisu shvatili tako ozbiljno kao njegovi, kojima je morao da obeća da više neće ništa uzimati. Naravno, tako nešto mu nije padalo na pamet, ali je znao da će sad morati da bude oprezniji. Uzimanje neke veće količine više nije dolazilo u obzir. Platio je Filipu, koji je tog dana završio nešto za sebe, da mu odvoji malo i na velikom odmoru smotao dva džointa. Znao je i da će sad morati da pazi kad puši, jer će ga sigurno pažljivo posmatrati. Kad je došao kući zavukao je džointe duboko u svoju ladicu i počeo da čeka povoljnu priliku.
Prilika se pojavila već za vikend. Majka mu je zbog nečega odjednom morala u bolnicu, a otac je bio van grada. Ipak nije želeo da puši u kući po tako lepom vremenu. Dok je zaključavao vrata, iz susednog stana pojavila se Jelena. „Baš lep dan”, rekla je i osmehnula mu se.
„Da, da”, promrmljao je, pokušavajući da iz brave izvuče ključ koji se iznenada zaglavio.
„Idem sa nekim društvom dole do keja”, nastavila je. „Ako hoćeš, možeš sa mnom.”
Konačno je uspeo da izvuče ključ. „Ne mogu stvarno, već sam se nešto dogovorio”, rekao je uz izvinjavajući osmeh i sjurio se niz stepenice. Dogovorio sam se sa gandžom, dodao je u sebi.
Dok je sedeći na klupi u parku palio prvi džoint, ruke su mu se tresle od nestrpljenja. A onda je, zajedno sa dimom, u njegovo telo počela da prodire prijatna, smirujuća toplina. Drveće oko njega postajalo je sve lepše i lepše, dok njegova lepota nije postala skoro neizdrživa.
Nedaleko od njega, kroz park je prolazila devojka u majici bez rukava. Fascinirano je posmatrao njena gola ramena, prvi put ne osećajući da na taj način vređa ljubav prema Tei. Jednostavno je uživao gledajući njene duge, bele ruke, odjednom zažalivši što nije prihvatio Jelenin poziv.
III
Iako su mu se roditelji vratili tek u ponedeljak, bilo je očigledno da znaju da je pušio preko vikenda. Kad su postavljena prva pitanja, pomislio je da ponovo sve odlučno negira, u glavi brzo prelistavajući sve načine na koje su mogli da saznaju, ali je odmah odustao i sve priznao. Odjednom mu je sve to delovalo previše naporno i besmisleno. Ionako nije mogao da shvati kako su mogli da znaju. Naravno, postojala je mogućnost da je sve bilo samo blef i provera, ali sumnjao je da bi u tom slučaju mogli da deluju tako sigurno. Jedino što mu je padalo na pamet bilo je da su još pre vikenda pretražili njegovu ladicu i pronašli džointe, a onda u ponedeljak videli da ih nema. Ali, u tom slučaju, zašto ih nisu odmah uzeli? Zar je njihov strah od marihuane, koji su toliko isticali, bio manji od straha da će biti uhvaćeni u nečemu kao što je preturanje po tuđim stvarima?
Sledili su dugi razgovori tokom kojih se on uglavnom slagao sa svakim njihovim ubeđenjem. Nije ni pomišljao da prestane, već samo da sačeka da se situacija malo smiri, ali dok je slušao kako potpuno sigurno ponavljaju opšta mesta iz udžbenika psihologije, kao da su ceo svoj život posvetili proučavanju marihuane, on je na trenutke stvarno verovao i slagao se sa tim što su govorili, ponesen pitkošću tih fraza koje su s lakoćom objašnjavale sve njegove probleme, posredno obećavajući, kao i ozbiljna atmosfera zajedništva tih parlamentarnih razgovora, mir i sigurnost onome ko im se potčini. Tako je sam predložio da neko vreme, osim u školu, ne izlazi iz kuće.
Prvih nekoliko dana to mu nije padalo toliko teško. Iskoristio je poslednju sedmicu škole da popravi jedinice, kod kuće odjednom obasut podrškom i razumevanjem. Iako mu je prosek i bez jedinica bio strašno slab, roditelji su se složili da je to trenutno nevažno, a svako veče u frižideru ga je čekalo dobro rashlađeno pivo. A onda, samo što se navikao na njega, prestao je ritam koji ga je pokretao, ritam svakodnevnog odlaska i povratka iz škole. Noću više nije mogao da spava, prevrtao se i znojio, gledajući senke na zidu čije ga je kretanje iz nekog razloga strašno nerviralo. Danju mu se opet neprestano spavalo i sve više su mu išle na živce neprestane optimistične recitacije roditelja. Činilo se da i oni primećuju šta se dešava s njim. Broj piva u frižideru povećavao se srazmerno njegovoj napetosti, a onda, baš kad je zaključio da više ne može da izdrži i odlučio da uveče izađe i naduva se ko čovek, otac mu je predložio da njih dvojica zajedno odu u Sarajevo na nekoliko dana.
Tako je posle osam godina otišao u Sarajevo. Njegovi roditelji su pre toga išli nekoliko puta, pokušavajući da nešto učine u vezi stana. Setivši se da je jednom izrazio želju da i on ponovo vidi rodni grad, iskoristili su taj odlazak kao neku vrstu rehabilitacionog putovanja.
Odseli su kod očeve prijateljice Kate, starije mršave žene sa naočarima. Sedam godina ranije ona je u tom istom stanu ručala sa svojom sestrom, kad je sa jednog od okolnih brda doletela granata i udarila u zid terase. Sa viljuškom u ruci, Kata je posmatrala kako geleri koji su uleteli kroz prozor kidaju njenu sestru, a zatim je sat vremena gledala kako umire.
On to nije znao. Za njega je teta Kata bila uvek dobro raspoložena, duhovita žena, koja je bez obzira na razlike u godinama mogla da vodi zanimljiv razgovor i sa njim i sa njegovim ocem. Kod nje su spavali i provodili popodne. Uveče je otac izlazio da se vidi sa starim prijateljima, a pre podne mu je pokazivao grad koji je skoro zaboravio i u kojem mu se ono što je pamtio činilo smešno malim u odnosu na sećanje.
„U šta si se ti upustio, čovječe”, govorio mu je otac tokom jedne od tih šetnji. „Majka ti se raboljela od brige kad je saznala, a ti si iskoristio njen odlazak u bolnicu da pušiš na miru. Vidiš šta ti je uradilo to smeće? Misliš da sam ja zadovoljan time kako živimo sada? I šta bi trebalo da radim? Da se i ja lijepo izvalim i da se svi zajedno naduvamo?”
Slagao se sa ocem, ali još uvek to nije stvarno mislio. Međutim, dok je tog popodneva stajao na prozoru (posle fantastičnog ručka tokom kojeg mu je teta Kata stalno, čim bi ispraznio čašu, dosipala još piva) i posmatrao prelepe devojke koje su šetale suncem obasjanom glavnom ulicom, shvatio je da je njegov otac u pravu i odlučio da se stvarno sredi, da više nikada ne zapali džoint i da jednog dana ima stan u zgradi poput te, u zgradi sa visokim plafonima i starom, ali lepom fasadom, u zgradi koja se nalazi u samom centru grada.
Pomislio je na Teu i odjednom mu je izgledalo smešno što je samo zato što nije mogao da bude sa njom zaključio da je ceo ovaj svet sačinjen od laži i patnje. Pa ti nikad nisi ni pričao sa njom, rekao je sam sebi i prošao rukom kroz kosu, nepotreban teret po toj vrućini. Ošišaću se čim se vratim, pomislio je. I pozvati Jelenu da izađemo.
Botanical Garden Blues, Prometej, Novi Sad, 2008
ČOVEK KOJI JE POBEDIO MORE (2008)
Nisam siguran koliko dugo je to trajalo, ta moja borba sa tom nezamislivo ogromnom, sa tom beskrajnom masom tamne vode. S obzirom da su bašte na obali još uvek bile pune kad sam stigao do njih, nije trajalo duže od dva ili tri sata, ali meni se to činilo kao večnost. U stvari, kad malo bolje razmislim, imam utisak da je sve to trajalo mnogo kraće od nekoliko sati. Ne znam da li sam napisao „činilo kao večnost” zato što sam tako nešto više puta pročitao ili čuo, pa sam zaključio da bi dobro stajalo i ovde, ili sam želeo da beskrajnim trajanjem večnosti u stvari opišem moj beskrajni užas, užas koji me je obuzimao u toj beskrajnoj masi vode, u borbi sa bezgraničnim telom tog ogromnog, bezglavog čudovišta.
Sada, kad se koliko-toliko sabran prisećam svega, došao sam do zaključka da se u stvari jasno sećam samo prvih nekoliko i posljednjih nekoliko minuta, i da mi zato moje plivanje ne deluje previše dugo. Sećam se kako sam sa velike visine padao prema vodi, koja tada, usled svetlosti koje je dopirala sa broda iza mene, nije izgledala potpuno tamna, već blago svetlucava i plavičasta. Sećam se kako sam potonuo duboko u tada već sasvim crnu vodu, i sećam se kreštanja, strašnog kreštanja pod njenom površinom. To kreštanje je ličilo na ono koje u dokumentarcima o podvodnom svetu ispuštaju kitovi, ali je bilo mnogo potmulije i mnogo strašnije, jer sasvim sigurno nije poticalo ni od kitova niti od bilo kojeg drugog živog bića. To u stvari nije bilo kreštanje, to je bilo škripanje, škripanje konstrukcije neke nezamislivo ogromne i zato neljudske građevine. Naravno, tada nisam razmišljao ni o kakvoj konstrukciji, tada nisam razmišljao ni o čemu, ali sam siguran da sam jasno osećao, iako to tada ne bih mogao iskazati, sve ovo što sada pišem. I neorgansku prirodu tog škripanja i užasavajuću neljudsku konstrukciju koja je škripala i koja je u stvari držala na okupu tu beskrajnu tamnu masu vode. Užas koji me je obuzeo zbog same činjenice da se nalazim duboko pod vodom bio je pojačan osećanjem da ni to škripanje ni sama voda nisu prirodni. Imao sam utisak da sam upao u neki neprirodni, tamni bezdan, da sam bačen u more koje se nalazi u nekom mračnom i užasavajućem podzemnom svetu. Osećao sam da je to more mrtvo, da na njegovoj površini, ako ikada izronim, neće biti pene, a da se na nebu iznad mene neće videti nijedna zvezda.
Kad sam nekako dospeo na površinu na nebu zaista nije bilo nijedne zvezde i bilo je toliko mračno da sam jedva nazirao penu koju sam namerno rukom pravio po površini vode. Ipak, pena je bila tu, kao i ukus soli u mojim ustima. Uspeo sam da ubedim sebe da se ipak nalazim u najobičnijem i najnormalnijem moru i da je škripanje koje sam čuo u stvari eho nekog bezazlenog podvodnog zvuka, odjek pojačan i umnožen akustičnošću ogromnog morskog basena. To mi je donelo samo kratko olakšanje, jer sam odmah zatim pomislio na moje stare neprijatelje ajkule, koje nikad nisam zaista video, ali koje sam od najranijeg detinjstva odlično poznavao iz dokumentarnih i igranih filmova. Sećam se da je, dok sam kao dečak trenirao plivanje u bazenu, samo jedna kratka pomisao na njih bila dovoljna da me prestravi. Iako je bazen bio dovoljno dobro osvetljen da uz pomoć plivačkih naočara jasno vidim da u njemu nema drugih bića osim ljudi, i iako sami bez toga znao, sasvim sigurno znao da ajkule nisu u bazenu, ostatak treninga bih premirao od straha kad god bih na svojoj nozi osetio dodir plivača iza mene. Možete zamisliti kakav sam užas osetio sada kada sam stvarno imao razloga da se bojim, kada sam se nalazio potpuno sam u moru, u sred noći i po mojoj proceni kilometrima daleko od obale.
Prvi moj poriv je bio da se okrenem, kao što sam se nekada u bazenu povremeno osvrtao dok sam udisao vazduh plivajući kraul, da se uverim da ajkula ipak nije negde iza mene, što je usporavalo moje plivanje i činilo dodire po mom stopalu a samim tim i moje osvrtanje još češćim. Međutim, nisam smeo da se okrenem. Ne znam da li sam se plašio da bih možda zaista mogao ugledati ajkulu, jer ovoga puta nisam znao da ih nema, ili sam strahovao da će me prizor udaljenog broda potpuno prestraviti. Jer ja sam znao da se brod odavno udaljio. Otkako sam izronio tama je bila toliko gusta da sam bio siguran da su brojne svetlosti broda već duže vreme daleko od mene. Takođe, dok sam padao uspeo sam da na trenutak nazrem liniju obale u daljini i bio sam prilično siguran da se ona još uvek nalazi pravo ispred mene i da zato nema potrebe za osvrtanjem. Sve to me je nateralo da počnem da radim ono neizbežno: da plivam.
Međutim, vrlo brzo sam shvatio da se moje plivačko znanje teško može primeniti u ovoj situaciji. Uzimanje vazduha iznad i ispuštanje istog ispod nivoa vode postaje komplikovano ako taj nivo bar približno ne odgovara pravoj liniji. A more je, sa svakim mojim zamahom postajalo sve nemirnije, čineći da nivo vode bude sve dalje i dalje od prave linije. Pokreti crne mase podizali su me i spuštali po nekoliko metara, potapali me u nju i opet izbacivali na površinu. Zato sam sa sa kraula prešao na prasno, a zatim na neku vrstu parodije tog stila, koja je više imala za cilj da mi omogući da dišem nego kretanje unapred. Rekao sam da se sećam samo nekoliko prvih minuta. U tih nekoliko minuta bar deset puta sam prošao kroz krajnje očajanje, trenutke kada sam bio siguran da nikad neću u takvim uslovima uspeti da pređem razdaljinu koja me je delila od obale, i ponovno buđenje nade i odlučnosti koje je zahtevalo svu moju snagu volje. Terao sam sebe da mislim na argentinski film o Če Gevari, na trenutke kad on pliva i pliva i pliva, boreći se sa strujom ogromne reke i strahom od krokodila za koje on zna da se nalaze u toj reci, pliva i pliva dok bioskopski gledaoci, razočarani što se na ekranu „ništa” ne dešava, počinju da se češu, protežu, šapuću ili ljube, pliva i pliva da proslavi svoj rođendan sa gubavcima izolovanim na ostrvu. Znao sam da svako mora da prođe kroz tako nešto da bi mogao da postane Čovek, znao sam da sam često priželjkivao takav trenutak i da sada imam šansu da se pokažem. To mi je davalo snagu da pobedim očajanje i nastavim da plivam.
U stvari, a postao sam toga svestan čim sam stavio tačku na prethodnu rečenicu, nisam ni pomislio na taj film. Nisam čak siguran da sam uopšte padao u očajanje, jer jednostavno nisam imao vremena za tako nešto. Nisam imao kad da očajavam, jednostavno sam se svake sekunde borio za malo vazduha koji će mi produžiti život bar još koji tren. Nije bilo ni očajanja ni Če Gevare, bilo je samo borbe za vazduh sa pokretima tog ogromnog, snažnog i gipkog crnog tela, borbe i užasa, užasa u kojem su se stapali strah od davljenja i strava koju su izazivale nevidljive ajkule. Nekoliko minuta užasa i očajničke borbe, a onda se odjednom ne sećam više ničega sve do trenutka kad sam ugledao obalu.
Neko mi je jednom rekao da u teškom pijanstvu od ljudskog mozga ostaje aktivan samo jedan mali deo, neki zaostatak iz evolucije koji je valjda sličan mozgu miša. Ne znam da li je to tačno, ali ako jeste, može se reći da u tom slučaju mišji mozak preuzima kontrolu nad kompletnim čovečjim telom. Ipak, u mom slučaju taj mozak je uvek bio dovoljan da ispuni svoj zadatak i pijanog me odvede kući. Koliko sam samo puta pijan krenuo kući peške, s potpuno drugog kraja grada, i već posle nekoliko koraka utonuo u mrak. Ipak, uvek sam se budio u svom krevetu, bez obzira na količini unetog alkohola, bez obzira na kišu, hladnoću ili sneg. Miš u meni uvek je bio dovoljan da se pobrine za čudo evolucije i bezbedno ga sprovede i do petnaestak kilometara udaljenog kreveta.
Pretpostavljam da se nešto slično desilo i nakon nekoliko minuta u moru, da je moja svest prepustila borbu za opstanak nekom instiktivnom i duboko zatrpanom nesvesnom delu mene. Jednostavno, ja nisam bio dorastao iskonskoj sili okeana, pa je borbu sa njom preuzeo neki skoro isto tako iskonski, životinjski deo mene. Umesto miša sada je mojim telom upravljao neki još dalji predak, koji se nekada davno svakodnevno borio sa tom istom tamnom vodom. U toj borbi za opstanak mračni nesvesni deo mene rvao se sa još mračnijom i još nesvesnijom silom drevnog okeana i pobedio, ali ja se toga, na žalost, uopšte ne sećam.
Moje pamćenje se vraća kad je pobeda praktično već izvojevana, ali ja se ipak borim i dalje istom žestinom. Obala je tu, na samo nekoliko metara od mene, ali ja ne da se ne opuštam, ja se batrgam i grebem ka njoj, plašeći se da ću je, ako je uskoro ne prigrabim prstima, ponovo izgubiti. Kažem ponovo, jer iako se ne sećam dešavanja pre toga, potpuno sam siguran da sam joj već bio ovako blizu, ali da je ona odjednom nestala, pretvorivši se ponovo u beskrajnu tamnu masu vode. A tih nekoliko metara mora sada više nisu tamni, već iskre svetlošću koju ja povezujem sa obalom, iako na njoj nema ničega osim peska i crnog drveća u pozadini. Sada shvatam da je svetlost dopirala od Meseca i zvezda koji su se odjednom pojavili na nebu, i koji su svetlucali po sada sasvim podnošljivim malim talasima. U svojoj borbi naterao sam okean da se smiri, naterao sam oblake da se raziđu i nalazim se samo nekoliko koraka od konačnog trijumfa. Iako su talasi vrlo mali, ja se grčevito batrgam, pokretima verovatno sličnim onim koje pravi pas koji pliva, i onda, konačno, osećam je pod rukom. Moji prsti zahvataju pesak, ali to samo povećava žestinu mojih pokreta. Ruke i noge zapadaju u pesak, koji mi se čini jednako nepouzdanim, jednako prevrtljivim poput same vode. Nekoliko trenutaka ja u stvari plivam više kroz pesak nego kroz vodu, i dalje grčevito izdižući glavu da udahnem vazduh, a onda odjednom shvatam da vode više nema, da se koprcam u pesku nekoliko metara od mora.
Neko vreme ležim na leđima, duboko dahćući, dok se pesak ispod mene pomera kao ranije more, a onda ustajem na noge. Na nogama sam nestabilan, pesak pod mojim nogama se i dalje kreće, ali ja ipak počinjem polako da koračam. Otkrivam da umesto odeće imam samo natrulu krpu oko pasa, da sam zarastao u dugu i divlju kosu i bradu, čiji se mokri kaiševi lepe po mojim ramenima i leđima. Ali, i pored toga, i pored činjenice da nigde na vidiku nema ljudi ili svetla, jedino što osećam je ushićenje zbog mog trijumfa. Polako, a zatim sve brže, kako moje ushićenje raste, krećem peskom duž ivice mora. Teško i nestabilno koračam, još uvek duboko i zadihano dišem, ali se osećam kao polubog u najgorem slučaju. Imam osećaj da posmatram sebe sa strane, da moje žilavo bronzano telo postaje sve veće i veće, a sjaj očiju koji prodire kroz moju divlju kosu i bradu sve snažniji. Rastem sve više i sijam sve jače, dlakave grudi mi se sve više nadimaju od moći i ponosa, a onda, kad sam očekivao da će zvezde početi da padaju sa neba zbog mene, počinjem da pevam „Njujork, Njujork” iz istoimenog američkog filma sa Lajzom Mineli.
Ja niti volim tu vrstu muzike, niti mi se taj film nešto preterano svideo, niti me je taj grad ikad privlačio na bilo koji način, ali, eto, upravo to pevam. Ponovo sam normalne veličine, trčim duž obale i pevam „Njujork, Njujork”. Moje disanje se još uvek nije vratilo u normalu, a kroz moje telo krv kao da još uvek kola u ritmu kretanja mora i tako me zanosi, sapliće i baca na pesak, ali ja se ne obazirem na to. Oboren, ja se uvek ponovo dižem i odmah još trijumfalnije, još prkosnije, zaurlam na more i nebo, na kome su zvezde sada zauzele takav položaj da izgledaju kao brojni svetleći prozori solitera koji na panorami Menhetna izranjaju iz mora, zaurlam iz sve snage „NjU-JORK, NjUUU-JOOORK”, što je u stvari jedini deo te pesme koji znam. Trčim sve lakše i stabilnije, dok moje disanje i krvotok postaju sve ujednačeniji, i pevam. Još uvek na sebi imam samo krpu oko guzova, ali ona više nije trula, već je izrađena od najfinijeg platna, a moja kosa i brada su uredno podšišani, kao kod Krisa Kristofersona u filmu Alisa više ne živi ovde. Uspeo sam, znam da sam konačno uspeo.
Kao dokaz tome na obali ispred sebe odjednom ugledam veliku svetleću staklenu zgradu i bašte oko nje pune ljudi koji, u to sam uveren, čekaju samo mene. Shvatam da je ta zgrada u stvari brod sa koga sam pao u more, a da je betonsko uzvišenje koje se izdiže iz peska, i na kome se nalaze i zgrada i bašte, u stvari pristanište. U senci tog uzvišenja plaža je, to shvatam kad mu se približim, veoma mračna. Jedinu svetlost pružaju plava rotaciona svetla policijskog automobila koji je parkiran pored mora. Prilično sam siguran da taj automobil nije tu zbog mene, ali pogled na njega me natera da prestanem da pevam i da se uozbiljim. Shvatam da na meni nema nikakve krpe, već da sam obučen u svoju uobičajanu neuglednu odeću, koja je sada još i potpuno natopljena vodom. Moja kosa i brada su daleko od predugih, ali su takođe daleko i od urednih. Moje trčanje postaje sve sporije dok se ne pretvori u oklevajući hod. Više mi nije do trijumfalnog ulaska u zgradu, kroz vrata okružena šljaštećim baštama i nasmejanim gostima. Dok idem ka desno, da zaobiđem uzvišenje, jer odnekud znam da su iza ugla stepenice koje vode do njegovog vrha, razmišljam gde bih mogao svratiti da bar, ako ništa drugo, malo dovedem kosu i bradu u red i iscedim vodu iz odeće. Ako bih još mogao da navučem nešto suvo preko nje verovatno ne bih prlivlačio previše pažnje. Do svečanog dočeka mi više nije nimalo stalo, sad bih najviše voleo da se potpuno neprimećen uvučem u zgradu. Samo što odjednom više nisam siguran da će me i u najsuvljoj odeći uopšte pustiti da uđem.
Stižem do podnožja stepenica i u blizini ugledam još jedna policijska kola sa upaljenim plavim svetlima. Prazna su, a pored njih stoji samo jedan policajac, što mi je malo čudno jer sam navikao da ih uvek viđam po dvojicu odjednom. Prizor policajca mi donosi delimično olakšanje, jer kome bih se drugom obratio za pomoć nego njemu. Krećem prema njemu, ali se u istom trenutku i on odvaja od automobila i upućuje prema meni. To me na trenutak zbuni, ali zaključujem da vidi u kakvom se stanju nalazim i da želi da mi pomogne. – Dobro veče – kažem i pre nego što se potpuno približimo, zbog nečega osećajući da je bolje da ne dopustim da se on prvi obrati meni.
– Dobro veče – odgovara on, čini mi se nekako previše hladno čoveku kome treba pomoć. – Jesi pio?
– Nisam. Pao sam s broda.
– S broda?
– Da, u more.
On me odjednom povlači ka automobilu. – Hajde, ulazi.
– Zašto? Nisam ništa uradio. Ja sam taj koga su bacili s broda i otišli.
– Ne seri, već ulazi!
Ne sviđa mi se njegov ton, ali ipak ulazim i sedam na zadnje sedište. Dok to činim, policajac vadi lisice i ja shvatam da sam uhapšen. – Hoću advokata! – kažem dok mi vezuje ruke.
– Gledaš previše filmova, mali – odvraća on i zatvara vrata. Dođe mi da počnem da se derem, da protestujem, da probam da objasnim da je u pitanju greška, jer sam imao više prilika da provedem noć u policijskoj stanici i ne bih želeo da to moram i sada, u ovakvom stanju. Ipak, odustajem i spuštam glavu na naslon sedišta, jer sam odjednom previše umoran da bilo šta objašnjavam. U stvari, toliko sam umoran da mi i drvena klupa u ćeliji policijske stanice sve više i više deluje kao najmekši krevet, dostojan Čoveka koji je pobedio More.
The Man, Pokret za slobodu, Beograd, 2013
32 ZUBA I 1 SRCE (2011)
Čovek ima trideset dva zuba. To svi znaju.
Čovek ima trideset dva zuba, a konj još više, između trideset šest i četrdeset četiri. Iz toga bi se moglo zaključiti da konj vredi više od čoveka. Ako pogledamo prosečnog čoveka i prosečnog konja, to i nije daleko od istine.
Čovek ima trideset dva zuba, a ja, od prošle sedmice, trideset jedan. Iz toga bi se moglo zaključiti da ja više nisam čovek. Ako pogledamo prosečnog čoveka, to i nije toliko uznemiravajuća pomisao.
Međutim, ako tog prosečnog čoveka pogledamo malo pažljivije, ako pogledom prodremo ispod odela, šminke i izveštačenosti, ispod sitničavosti, kukavičluka i prevrtljivosti izazvanih svakodnevnom borbom za preživljavanje u socio-džungli, ispod surovosti, bezobzirnosti i podlosti koje nameću zakoni te džungle, ako uspemo da kroz sve te zaštitne slojeve ugledamo pravog čoveka, sposobnog za divne i velike stvari, sposobnog da nesebično voli i da se žrtvuje za druge, onda ta pomisao postaje i te kako uznemiravajuća.
Možda su zbog toga moje desni tako teško prihvatile činjenicu da sada imaju jedan zub manje. Izražavale su svoj protest vodoskocima krvi, odbijale hranu i san, i tek nakon nekoliko dana lekari i zubari su uspeli da ih konačno pobede, da ih umire jakim sedativima i da ih hirurškim koncem sputaju poput divljeg konja.
Moram da priznam da sam malčice ponosan na svoje desni i njihovo odbijanje da mirno prihvate činjenicu da više nemam trideset dva zuba. Sa druge strane, malo me je i sramota zbog njihove neobrazovanosti. Očekivao sam da bar moje desni znaju da suština čoveka nije u zubima, već duboko u njegovim grudima. Najmoćniji svetski političari svi imaju po trideset dva blistava zuba (neki, zahvaljujući revnosti zubara, imaju i više), a opet svako ko ima imalo mozga zna da većina njih nisu ljudi nego pacovi.
Zato nije istina da čovek ima trideset dva zuba. Tačnije bi bilo reći da čovek u početku ima trideset dva zuba, a da se njihov broj uglavnom smanjuje kako se ljudski život bliži kraju. Najbolje bi bilo kad bi svi uspeli da sačuvamo sve svoje zube do smrti, ali to ipak nije toliko bitno, naročito što zubari jedva čekaju da vam izvađene zube zamene veštačkim replikama. Zubi jesu važni i treba ih čuvati, ali je mnogo važnije sačuvati srce.
Čovek u početku ima trideset dva zuba i jedno srce. I sa trideset jednim zubom ostaje čovek. Čak i sa jednim, pa i nijednim zubom može ostati čovek, ali ako izgubi svoje srce, onda mu ne vrede mnogo ni konjska četrdeset četiri zuba.
Prekosutra će mi skinuti konce i sigurno ću vrlo brzo zaboraviti nesanicu i iscrpljenost, strah i odvratnost koje su izazivala usta puna krvi. Rana će potpuno zarasti i ja ću se vratiti normalnom životu. Ali rane na srcu ne zarastaju tako lako kao one na desnima. Rane koje bol i poniženje prave na ljudskom srcu, pa makar bile samo površinske, vrlo često nikada potpuno ne zarastu i u povređeno srce usađuju mržnju i strah, i želju da iste rane pravi i na drugim srcima.
Zato srcu moramo posvetiti bar onoliko pažnje koliko poklanjamo našim zubima. Ne smemo dozvoliti da rane na njemu krvare, da se zagnoje i upale, jer upala srca je smrtonosnija od prave gangrene. Ne smemo dozvoliti da nezaceljene rane ugase plamen našeg srca, moramo ih brižljivo lečiti i pretvoriti u svetle ožiljke, u blistave tetovaže koje će samo dodatno pojačati njegov sjaj. To jeste teško, a možda je čak u nekim slučajevima i nemoguće. Ko zna, moguće je da najužasniji i najnastraniji zločini i nasilja, naročito ako su doživljeni u detinjstvu, prave tako strašne rane na srcu da se one nikad ne mogu potpuno izlečiti, da ih nikakav hirurški konac ne može potpuno zatvoriti. Ali moramo učiniti sve što možemo, vidati izlečive i negovati i redovno čistiti neizlečive rane.
To zahteva napor, i zahteva vreme kojeg iz godine u godinu imamo sve manje, ali ako smo istrenirali sebe da bar pet puta dnevno posvetimo minut (ili dva, ili tri) pranju zuba, onda možemo naučiti sebe da bar toliko vremena pružimo i našem srcu. Ne treba dozvoliti da zubi izgube svoju belinu, ali još manje treba dopustiti da plamen srca oslabi i tako ugasi sjaj u očima. Jer blistave oči čine da i najlošiji zubi zasvetle, dok ni najsavršeniji zubi ne mogu vratiti sjaj u ljudske oči. Kada se zvezde u očima zauvek ugase, onda ni najbolji zubar nije ni od kakve pomoći.
The Man, Pokret za slobodu, Beograd, 2013
ČOVJEK (2012)
Kad je počeo rat, Enver je kao najstariji okupio sve Muslimane iz ulaza i rekao: – Naša je dužnost da se pobrinemo da se njima ništa ne dogodi – misleći na moju porodicu. Nekoliko prisutnih napravilo je neodobravajuće ili podsmješljive izraze lica, ali suočeni sa Enverovim smirenim i neumoljivim pogledom nisu se usudili da se glasno usprotive.
Moj otac je to saznao od nekoliko različitih komšija, sa kojima se sprijateljio nakon što smo majka, brat i ja uspjeli da izađemo iz Sarajeva, a ja sam čuo za to tek mnogo godina kasnije. Do tada sam pamtio Envera isključivo kao dobroćudnog dedicu sa kao snijeg bijelom kosom i uredno podšišanom bradicom, koji je uvijek bio ljubazan prema meni i koji mi je kad je počeo rat pokazao svoju kolekciju ključeva. Imao je veliku drvenu kutiju podijeljenu na pregrade u kojima je bilo uredno poredano na stotine ključeva koje je skupljao decenijama. Starinski ključevi nalazili su se u prve dvije pregrade, a ostale su zauzimali oni za moderne brave. Ja sam ih razgledao jedan po jedan, pažljivo ih vraćajući na njihovo mjesto, i primjetio da su poredani po tačno određenom redu, tako da su se zupci susjednih ključeva sasvim neznatno razlikovali. Kad bi nekom trebalo napraviti novi ključ, Enver bi u svojoj kutiji našao ključ koji se može upotrijebiti, isturpijao ga gdje treba i napravio savršen duplikat. Kad je počeo rat i komšije počele da se okupljaju za stolom ispred njegovih vrata, niko više nije ni pomišljao da radi ključ kod profesionalnih bravara. Znali su da je Enver bolji od njih.
A bilo je potrebe sa novim ključevima. Jedna porodica je pobjegla iz Sarajeva neposredno prije rata, očigledno znajući šta se sprema, a još jedna je uspjela da izađe iz grada nakon mjesec dana. U njihove stanove uselile su se izbjeglice iz drugih gradova koje nisu imale drugog izbora nego da razvale vrata i zatim stave novu bravu. I tu je Enver stupao na scenu.
Treći upražnjen stan, koji se kao i moj nalazio na zadnjem spratu, pripadao je komšiji Bori, notornom alkoholičaru koji je godinama samo visio na prozoru sa flašom, glasno i srdačno pozdravljao sve prolaznike ili pjevao uz užasnu narodnu muziku koja je dopirala iz unutrašnjosti stana. Jednom kad sam krenuo u samoposlugu po hljeb, Borina vrata su se otvorila i on mi je dao novac i zamolio me da njemu kupim bocu vinjaka. Ispunio sam mu želju i kad sam se vratio i pozvonio na vrata, Boro je otvorio, uzeo flašu, sočno je poljubio i brzo nestao iza vrata.
Negdje na samom početku rata, Boro je iznenada misteriozno nestao i ja sam dobio nove komšije, mladi bračni par koji je pobjegao iz drugog dijela Sarajeva. Ime mlade žene sam zaboravio ali sam zauvijek zapamtio njenu ljepotu, njene sive oči i dugu plavu kosu, njene duge noge koje je stalno ponosno pokazivala po haustoru, nikad ne oblačeći ništa osim vrlo kratkih šorcića. U to vrijeme uopšte nisam bio svjestan sebe kao muškarca, ali sam se čak i tada osjećao pomalo nelagodno u njenoj blizini, prepun nekog neobjašnjivog strahopoštovanja.
Sa druge strane, lik njenog muža sam zaboravio, ali sam zapamtio njegovo ime i njegov hekler automat od kojeg se nije odvajao. Ja sam sanjao o mogućnosti da uzmem u ruke tako lijepu i savršenu spravu, da je sav važan nosim sa sobom kad izađem napolje i pucam iz nje ako naiđe opasnost. Mirsad je uskoro osim heklera imao i uniformu, pričao je kako su mu Srbi zaklali oca, svakog dana je odlazio iz zgrade i vraćao se kasno i budnim komšijama prepričavao nevjerovatne doživljaje sa linije fronta. Pola godine kasnije, zahvaljujući informacijama dobijenim od jednog stvarnog borca, svi u haustoru su znali da je Mirsadov otac živ, zdrav i uspješan trgovac, a da je „linija fronta” u stvari prazan stan na Ciglanama gdje su Mirsad i nekoliko sličnih njemu po cijeli dan kockali i pili.
Enver nije znao samo da napravi duplikate ključeva. Enver je znao sve. Po potrebi je bio i vodoinstalater, električar, moler, stolar… i besplatno je popravljao komšijama sve što je trebalo. Kad su granate počele da dolijeću i svojim detonacijama razbijaju prozore, Enver je nesebično pomagao drugima da na njihovo mjesto postave najlone, platna ili kartone, uvijek se trudeći da to izgleda što je ljepše moguće. Sopstvene prozore zamjenjivao je kvalitetnijim materijalima, šper-pločom ili providnom plastikom, koje bi nove detonacije nekad poslije samo nekoliko sati izbile iz okvira. Ali Enver nije dozvoljavao da ga to pokoleba. Ponovo bi odvojio vrijeme i popravio prozore, odbijajući da poput većine komšija stavi samo lako zamjenjljivi najlon. Na neki način, on je vodio svoj lični rat sa granatama. Znao je da je taj rat nemoguće dobiti, ali je isto tako bio čvrsto riješen da ga ne izgubi.
Kao što je Robinzon Kruso u stvari alegorija, priča o Čovjekovoj strpljivoj i upornoj borbi sa Haosom i divljim silama Prirode, tako je i priča o Enveru u stvari priča o dvoboju Čovjeka i rata. Kad je hrane počelo da nestaje, Enver je prvi dolazio do jednostavnih recepata i dijelio ih drugima, u svom stanu je napravio malu peć na drva i na njoj spremao jela od najjednostavnijih sastojaka koji su stizali iz inostranstva kao humanitarna pomoć, kao i jela od onoga što se moglo „ubrati” u gradu: od žare, listova maslačka, kore drveta… Negdje je našao i recept za tradicionalno kinesko vino od riže i kad je jednom iznenada došla voda napunio je desetine flaša potrebnim sastojcima i ostavio ih da prenoće u kuhinji. Očigledno da je negdje pogriješio jer su uslijed alkoholnog vrenja flaše bukvalno eksplodirale i Enver je ujutru zatekao kuhinju prekrivenu pjenom sličnom onoj iz aparata za gašenje požara. Naravno, nije dozvolio da ga to obeshrabri. Očistio je kuhinju i cijeli postupak ponovio nekoliko puta dok nije konačno uspio i od tada su skoro svi u ulazu povremeno nalazili olakšanje od stalnog straha u čaši Enverovog kineskog vina čudnog ukusa.
Istu odlučnost i snalažljivost pokazivao je i kad je u pitanju bilo donošenje vode iz drugih dijelova grada. Enver je iskoristio svoje alpinističko iskustvo, stečeno u mladosti u austrijskim Alpima, i različitim kaiševima na sebe vezivao desetine kanistera i flaša. Idući ulicama prekriven njima, izgledao je poput nekog džinovskog grozda, ali je i pored starosti uspijevao da za sebe i svoju ženu Emiru obezbijedi daleko više vode nego što su to bili u stanju ljudi duplo mlađi od njega.
Moj otac je zahvaljući radnoj obavezi univerzitetskog profesora, pomoći prijatelja i brojnim sretnim okolnostima uspješno izbjegavao da ga bilo koja sarajevska vojna formacija regrutuje u svoje redove, jedino je ponekad morao da odlazi i kopa rovove pod stražom naoružanih vojnika. Povremeno se dešavalo da ljudi u uniformama dođu kad nije u stanu i ostanu da ga čekaju ispred vrata. U takvim prilikama, kad bi se vratio i uspinjao stepenicema ka svom spratu, Enverova vrata bi se otvorila i ovaj bi ga sa prstom na usnama rukom pozvao da uđe. Pili bi vino od riže i pričali, i ovaj portret Envera vjerovatno ne bi bio ovako potpun da nije bilo tih razgovora. Kad bi kroz prozor vidjeli da vojnici odlaze, moj otac bi se popeo u svoj stan, ponekad zajedno sa Enverom i još jednom flašom čuvenog vina.
A onda se jedne večeri, u toku neuobičajeno dugog primirja koje su poštovale obje strane, u haustoru iznenada pojavio Boro, vidno smršao i očigledno trijezan. Ispostavilo se da ga je početak sukoba zatekao kod tetke u drugom dijelu grada, kod koje je otišao samo da posudi novac za piće, i da nije bio u mogućnosti da se vrati. Dok je to pričao komšijama okupljenim ispred Enverovih vrata pojavio se Mirsad i zaurlao na njega: – Ne laži, majku ti jebem četničku! Došao si da nas pokolješ na spavanju! Priznaj! – Boro se zbunjeno osvrnuo ka drugim komšijama, koji su u nelagodi oborili oči, a zatim se opet okrenuo ka Mirsadu. – Priznaj! – urlao je ovaj. – Priznaj da si četnik.
– Šta ba ti to pričaš? – pitao je Boro u nevjerici i Mirsad ga je udario kundakom heklera u lice. Nastavio je da ga udara i Boro je pod uradcima pao na koljena. – Priznaj! – ponovo je povikao Mirsad i krenuo da ga opet udari, ali se u tom trenutku između njih ugurao Enver, koji je tek u tom trenutku izašao iz stana.
– Pusti čovjeka na miru. On je četnik isto koliko i ja – rekao je Enver i Mirsad ga je iz sve snage gurnuo u stranu. Enver je izgubio ravnotežu i skotrljao se niz betonske haustorske stepenice. Svi su bez riječi gledali kako na kraju pada na prvi sprat i ostaje nepomično da leži. Takav pad bi mogao da ubije i mladog čovjeka u punoj snazi, ali Enver se poslije nekoliko sekundi polako podigao i sa teškoćom se popeo uz stepenice. Bez vidljivih povreda, ponovo je stao između Mirsada i Bore.
– Pusti čovjeka na miru – smireno je ponovio. Mirsad ga je pogledao, svjestan da su prisutne komšije počele da mrmljaju u znak podrške Enveru, i otišao na četvrti sprat. Boro je tu noć prespavao kod Emire i Envera, a zatim se ujutru vratio kod tetke i Mirsad i njegova prelijepa žena su ostali u njegovom stanu.
Moj otac je uspio da izađe iz Sarajeva prije kraja rata, ali je i dalje morao da se krije od ljudi u uniformama, koji su po Srbiji lovili Bosance i na silu ih vraćali u Bosnu da pucaju na svoje dojučerašnje komšije. Ipak, imao je sreće i uspio je da dočeka potpisivanje mira a da nije morao da ispali nijedan metak na bilo koju stranu. Kad je prvi put poslije rata otišao u Sarajevo, zamolio je svog najboljeg prijatelja da okrene Enverov broj. – Dobar dan – rekao je ovaj. – Ja sam prijatelj vašeg nekadašnjeg komšije, sjećate se? E pa, on je sada u Srbiji i nije u mogućnosti da dođe, pa me je zamolio da vam predam neku knjigu koju je pripremio za vas. Recite, gdje bi mogli da se nađemo?
Kad se Enver pojavio na dogovorenom mjestu, moj otac mu se prikrao s leđa i dodirnuo mu rame. Enver se okrenuo, prepoznao ga i uzviknuo u nevjerici. – Da nemate još onog vina od riže? – pitao je moj otac. Enver se nasmijao i zagrlio ga, ali je ipak kad su se razdvojili jedna suza skliznula niz njegovu kao snijeg bijelu bradu.
The Man, Pokret za slobodu, Beograd, 2013
MAČAK (2013)
Zvjezdan je rođen u subotu uveče, odmah poslije svog brata Zemljana, i tih nekoliko minuta koji su Zemljana učinili starijim imali su mnogo veći uticaj na Zvjezdanov život nego što se moglo očekivati. Od kad je znao za sebe roditelji su ih uporno oblačili u potpuno istu odjeću, pretvarajući ih tako u neku vrstu nerazdvojnog para u kojem je Zvjezdan kao mlađi uvijek imao sporednu ulogu. „Zemljan i Zvjezdan”, govori su njihovi roditelji i rođaci. „Zemljan i Zvjezdan”, poput odjeka ponavljale su vaspitačice i djeca u obdaništu. Uvijek Zemljan, pa tek onda Zvjezdan. A sve zbog samo nekoliko minuta.
Može se reći da je to osjećanje podređenosti i depersonalizovanosti odredilo Zvjezdanov budući život i formiralo ga kao ličnost. Zvjezdan je još od djetinjstva pokušavao da se ostvari kao individua i dokaže sopstvenu posebnost kroz suprotstavljanje i negaciju Zemljanovog identiteta, i tako raskine tu nametnutu uniju i od sporedne polovine „Zemljana i Zvjezdana” postane samo i jedino Zvjezdan. A pošto je Zemljan bio dobro i poslušno dijete, koje je radilo upravo ono što su njihovi roditelji i sredina očekivali od njega, nije ni čudo da se kod Zvjezdana razvio snažan otpor prema nametnutim pravilima i nagon za suprotstavljanje autoritetima.
Sa polaskom u školu Zvjezdan je dobio svoju šansu. Prvi put je imao priliku da se na duže vrijeme oslobodi roditeljskog pogleda, i da u maloj zajednici razreda od početka izgradi svoj identitet. Vrlo brzo je je uspio u tome, i svi su počeli vrlo dobro da razlikuju dva blizanca, finog i lijepo vaspitanog Zemljana i njegovog buntovnog mlađeg brata koji je nosio izvrnute džempere da bi se razlikovali od onih na Zemljanu. Usprotivio se učiteljicinom pokušaju da blizance stavi da sjede zajedno i zauzeo zadnju klupu pored prozora, što je mogao dalje od Zemljana koji je poslušno sjedio u prvoj klupi, odmah ispred nosa učiteljice.
Ali to ga nije zadovoljilo, i dalje se nije osjećao ostvareno kao ličnost, odjednom shvativši da je ovaj svijet prepun Zemljana, prepun veza koje pokušavaju da vam nametnu na silu, prepun lažnih, grupnih i kolektivnih identiteta koji traže da im se potčinite i tako poništite sopstvenu ličnost. I dok je Zemljan poslušno radio ono što se očekivalo od njega i prihvatilo uloge dobrog učenika i poslušnog sina, a zatim uzornog građanina, supruga i oca, Zvjezdan je ponovo rekao „Ne!” i ostao samo i jedino Zvjezdan. Znao je da je odabrao teži put, ali je znao da u suprotnom nikad više neće moći da pogleda u ogledalo a da ne ugleda nekog drugog umjesto sebe.
Još uvijek samo dječak, Zvjezdan je prkosno podigao svoju ruku protiv gluposti i laži u vrijeme kad se ni odrasli nisu usuđivali da to urade. Kad je počeo rat i glavni dio nastave odjednom postala propaganda koja je prikazivala kao čudovišta sugrađane sa druge strane zaliva, Zvjezdan nije mogao da šuti i za razliku od Zemljana koji je u tim trenucima bez riječi gledao u pod glasno je izgovarao ono što su njegovi roditelji šaputali između četiri zida. Zahvaljujući tome uskoro je postao najomraženiji neprijatelj nastavnika, a većina učenika je počela da izbjegava svaki kontakt sa „izdajnikom”. Bio je sam. Ali je ostao Zvjezdan.
Skoro svakog dana poslije škole je morao da se obračunava sa nekoliko svojih vršnjaka čiji su najbliži stradali u ratu. Zvjezdan je prihvatao sukob sa nadmoćnijim protivnikom bez imalo straha, znajući da jedino treba da se plaši mogućnosti da mu neko nametne svoje mišljenje i svoja pravila i tako mu otme dio imena koje je toliko dugo stvarao. Svaki novi dan donosio je nove modrice na njegovom licu i činilo se da je pitanje dana kad će prkosni Zvjezdan biti ozbiljno povrijeđen.
Ali onda se dogodilo nešto što ga je zaštitilo i udarilo dodatni pečat na njegovu toliko željenu posebnost. Njihovi roditelji su poginuli od projektila ispaljenog sa druge strane zaliva, i za razliku od Zemljana koji je provodio noći plačući i dozivajući majku, Zemljan nije osjećao ništa osim slobode. Roditelji su za njega uvijek bili samo smetnja, neželjena sila koja je pokušavala da ga sputa i ukalupi u određeni oblik. Sačuvao je maglovita sjećanja na toplotu njihovih zagrljaja i ljubav koju je osjećao prema njima u najranijem djetinjstvu, ali nije mogao da im oprosti što su se kasnije ponašali prema njemu kao prema svojoj igrački, slično kao što je Zemljan oblačio svog plišanog medu u glupi kaputić i pripisivao mu izmišljeni karakter.
Oni su očekivali da Zvjezdan prihvati ulogu njihovog plišanog medvjeda, da poslušno nosi odjeću koju su oni izabrali za njega, da sjedi na mjestu na koje ga postave i ljubazno odgovara na njihova idiotska tepanja i pokroviteljska milovanja. A Zvjezdan je bio miljama daleko od plišanog medvjeda, Zvjezdan je osjećao u sebi neukrotivu divlju zvijer koja nije podnosila neželjene dodire. Sjećao se kako su jednom Zemljan i on naišli na mačka u parku i kako je Zemljan počeo da mu tepa i da ga mazi, sjećao se pogleda mačkovih ledenih očiju. Mačak je uperio svoje oči u njega i Zvjezdan nikada u životu nije osjetio toliku identifikaciju sa nekim. Znao je da i on ima takve oči, oči koje je nemoguće kupiti, oči koje vam nikad neće darovati ni gram topline ako je niste zaslužili. Znao je i da mačak osjeća isto, da mu uzvraća poštovanje koje je iskazao ostavši na pristojnoj udaljenosti od njega, i da traži dozvolu da stavi na mjesto tog njegovog nepristojnog i nasrtljivog dvojnika koji se usudio da ga dodiruje.
Gledajući mačka pravo u oči Zvjezdan je klimnuo glavom i mačkova šapa je sjevnula kroz vazduh. Zemljan je vrisnuo i odskočio. Plakao je držeći se za ogrebotinu na licu i Zvjezdan nije ni pomislio da ga tješi. Znao je da je mačak mogao ozbiljnije da ga povrijedi da je želio, da je to bio samo mali vaspitni šamarčić koji je Zemljan itekako zaslužio narušivši mačkovu privatnost. Prije nego što se uputio za Zemljanom koji se plačući udaljavao još jednom je pogledao mačka koji je dostojanstveno sjedio na istom mjestu i naklonio glavu u znak pozdrava. Mačak je odgovorio na isti način i Zvjezdan je znao da je on njegov pravi brat a ne Zemljan.
On je bio divlji mačak, a ne neko glupo bespomoćno i slatko djetence kakvim su ga zamišljali njegovi roditelji, i sa njihovim nestankom po prvi put u životu se osjetio potpuno slobodan, prvi put je mogao da se poput mačka otisne na krstarenje noćnim ulicama. Ne pridajući nikakav značaj poluizlapjeloj tetki koja se preselila kod njih i pokušavala da brine o njima, Zvjezdan je počeo da provodi čitave noći napolju. Opijen osjećanjem potpune slobode, provlačio se kroz barikade i ruševine, povremeno obasjan svjetlošću eksplozija. I tada je prvi put shvatio da se ni drugi ljudi ne razlikuju puno od njega, da se ispod površine ovog svijeta krije jedan drugi, mračniji i nakazniji svijet, da plišane igračke kriju divlje zvijeri i čudovišta ispod svojih nasmješenih lica.
Sa dolaskom tame grad se potpuno preobražavao. Nestajale su grupe dobrovoljaca u uniformama koji su srdačno dobacivali civilima da ne moraju da se plaše sve dok je jedan od njih u životu, žene koje su vojnicima slale poljupce i riječi ohrabrenja i hrabri prolaznici koji su ne obazirući se na opasnost odvlačili na sigurno svoje sugrađane pogođene na vatrom pokrivenim raskršćima. U noćnim satima njihovo mjesto su zauzimali razbojnici i ubice, profiteri i razvratnici, sadisti i prostitutke. Jedina sličnost sa dnevnim satima bila je u tome što su i dalje najveću cijenu rata plaćali obični ljudi poput njegovih roditelja koji ni na koji način nisu učestvovali u ratu. Zvjezdan je tokom dana posmatrao kako iz ruševina iznose tijela ljudi ubijenih granatama ili na kamionima dovoze sa linije fronta leševe tek mobilisanih i neobučenih mladića, a tokom noći je gledao kako iz stanova na silu izvode ili ubijaju čitave porodice, samo zato što su njihova imena bila slična imenima ljudi koji su ispaljivali projektile sa druge strane zaliva, kroz rešetkaste prozore improvizovanih zatvora posmatrao je mučenje muškaraca i silovanje žena.
Zvjezdan je vidio sve, iz jednostavnog razloga što nije bilo mjesta na koje nije mogao da dospije. Njegove oči su u mraku funcionisale poput mačijih i nije bilo te tame koja je bila u stanju da oteža njegovo kretanje i orijentaciju. Nije bilo zida na koji nije mogao da se popne, prepreke kroz koju nije mogao da se provuče. Čak i kad bi bio primjećen nije imao nikakve posljedice, jer je bio zaštićen krvlju svojih roditelja. Vojnici na straži bi ugledali njegovu sjenku kako promiče u uličici i samo odmahnuli rukom: – Ma to je mali Mačak. Onaj što je izgubio roditelje.
Zvjedan je postao poznata ličnost na noćnim ulicama, jedan od stalnih stanovnika tog drugog grada koji je danju bio sakriven. A centar tog grada nije se nalazio na istom mjestu kao centar njegovog dnevnog brata blizanca, već se pomjerao da same obale zaliva. Logično bi bilo da to bude najopasniji i najrazrušeniji dio grada, s obzirom na blizinu neprijateljskog naoružanja, ali Zvjezdan je davno naučio da logika nema nikakve veze sa ljudskom prirodnom, a posebno ne sa ratom. Iako je zaraćene strane razdvajalo samo nekoliko stotina metara vode, naselja neposredno uz zaliv su na obje obale ostala potpuno netaknuta. Obje zaraćene strane su namjerno svojim projektilima prebacivale te dijelove, a sa dolaskom noći linija fronta kao da je nestajala, zalivom su sve do zore neprestano zujali motorni čamci, prevozeći robu i ljude. Isti oni koji su danju ubijali jedni druge i urlali ratne pokliče, sada su unosno zarađivali zajednički koristeći ratnu nemaštinu i oskudicu običnih ljudi, trgovali su hranom i duvanom, za novac prebacivali ljude na drugu stranu ili se jednostavno sastajali da zajedno uživaju u alkoholu, drogi i ženama.
Dok je ostatak grada bio prekriven tamom zbog nestanka struje ili jednostavno zbog straha od neprijateljskih projektila, dio pored zaliva blistao je poput malog Las Vegasa. Obalom su nicale kockarnice, bordeli i najluksuzniji restorani u kojima su ratni zločinci, profiteri i huškači uživali u najfinijim jelima dok su obični stanovnici grada jeli lišće maslačka. Koristeći svoju mačiju okretnost Zvjezdan je mnoge noći provodio na krovovima posmatrajući prozore javnih kuća i odnos muškarca i žene kojeg je do tada bio samo maglovito svjestan.
Dok bi ležao na ivici krova osjećajući kako mu se svaka dlaka na tijelu kostriješi od do tad nezamislivog uzbuđenja, Zvjezdan je zaključio kako se ono što su ljudi povezivali sa ljubavlju u suštini ne razlikuje mnogo od činova silovanja koje je ranije posmatrao. Svi seksualni činovi koje je imao prilike da vidi svodili su se na nasilje muškarca prema ženi, na njeno potčinjavanje i ponižavanje pred fizički dominantnim muškarcem, i Zvjezdan je bio svjestan da je upravo to ono što ga najviše uzbuđuje, da i on želi jednom da osjeti takvu opijajuću moć tokom seksa, da osjeti kako potpuno posjeduje ženu, poput divlje zvijeri koja rastrže zubima svoj plijen. Stojeći na ivici krova i posmatrajući prozore preko puta, masturbirao je zamišljajući da je on u ulozi tih muškaraca i svršavao uz eksplozije granata i munje projektila na nebu.
Zaključio je da će morati još malo da sačeka, jer njegove vršnjakinje niti su iskazivale želju za seksom niti su ga njihova još uvijek polurazvijena tijela uzbuđivala. On je želio da posjeduje potpuno odrasle žene koje su zauzimale određene društvene uloge, imale određena zanimanja i formirane karaktere koje je tokom seksa moguće poništiti i zgaziti i pretvoriti ih u gole i ponizne ženke. Njegove drugarice iz škole jednostavno nisu pružale takvu mogućnost i bile su mu potpuno nezanimljive, bile su jednako daleko od njega kao i njegovi muški vršnjaci. Od kad je počeo rat škola je radila sa manjim ili većim prekidima, a i kad bi bilo nastave nije se znalo ko šta radi tako da je Zvjezdan, uglavnom umoran od svojih noćnih avantura, nije previše često ni posjećivao. I kad bi se pojavio na nastavi, držao se po strani uživajući u utisku koji je ostavljao svojim ispijenim licem, užarenim očima i sjenkom mrtvih roditelja kod drugih učenika. Postigao je ono što je želio: bio je On i samo On i više nije postojala mogućnost da zamijene sa nekim drugim Zvjezdana zvanog Mačak. Većina učenika je potpuno zaboravila da je on u stvari brat blizanac ćutljivog i povučenog Zemljana.
Hranio se strahom i poštovanjem koje je izazivao kod svojih vršnjaka, ali je ipak sve češće izostajao iz škole i dane provodio u šumi izvan grada, gdje je vježbao gađanje iz pištolja koji je jedne noći ukrao pripadniku neke paravojne formacije. Nekoliko muškaraca u različitim uniformama sjedilo je pored improvizovane barikade i kartalo se uz flašu pića i Zvjezdan je dopuzao do njih i pokupio pištolj koji je jedan od njih odložio pored sebe. Kad je na bezbjednoj udaljenosti zastao da pogleda svoj plijen činilo mu se da nikada u životu nije vidio nešto tako savršeno. Metal pištolja presijavao se srebrom na mjesečini i Zvjezdan se sjetio tog trenutka kad je nekoliko godina kasnije dao da mu ugraviraju zvijezde duž cijevi, zvijezde koje su bile njegov potpis i jasno govorile ko je vlasnik oružja.
Sam je naučio da rukuje pištoljem i kad je ispucao metke iz šaržera pronašao je skladište iz kojeg je povremeno uzimao nove količine. Vježbao je gađanje u šumi, ubrzo otkrivši da je kad puca iz trka neuporedivo precizniji nego kad stoji mirno i pažljivo nišani. Kad bi potrčao sa pištoljem u ruci i pogledao drvo koje je predstavljalo metu imao je osjećaj da se između njega i cilja uspostavlja neka čudna veza, neka nevidljiva elastična nit koja se nije mogla prekinuti čak i kad bi to pokušao. I ta nit bi na trenutak postala vidljiva, bljesnula bi jedva primjetnim svjetlom i Zvjezdan bi jednostavno ispalio metak po njenoj putanji, i iako mu se ponekad činilo da je opalio daleko od drveta hitac bi uvijek nepogrešivo završavao u njegovoj kori.
Shvatio je da posjeduje rijedak dar, dar kakav možda nije imao niko drugi, dar koji se mogao vrlo dobro iskoristiti u vrijeme rata. Ali Zvjezdan nije ni pomišljao da svoj talenat stavi u službu rata. Ne samo zato što je još bio premlad za bilo koju regularnu vojnu formaciju, već zato što je davno vidio da je sva priča o pravednosti rata i monstruoznosti protivnika bila glupost i laž. Nebrojeno puta je posmatrao „neprijatelje” kako tokom noći tapšu jedni druge dijeleći novac zarađen na krvi običnih ljudi, mnogo puta je kroz prozore bordela vidio plemenite ratne vođe koji su se danju pojavljivali na televiziji obećavajući otpor do zadnje kapi krvi kako se opijaju i iživljavaju na prostitutkama, redovno je slušao o ljudima na obje strane zaliva koji su bez obzira na posljedice branili svoje komšije sa drugačijim imenima. Rat je bio farsa, prilika da se zaradi novac i stekne moć i Zvjezdan je shvatio da to ni po čemu nije izuzetak, da se ljudska istorija manje-više svodi upravo na niz prljavih ratova. I on je shvatio da je njegov rat, pravi Rat, upravo rat protiv ljudi, rat protiv svih. A njegova pobjeda nastaće ako uspije da se sačuva od mreža postavljenih kroz slojeve ljudskog društva, ako uspije da se odupre nastojanju sredine da ga ugura u jednu od postojećih grupa, ako ostane samo i jedino On.
The Man, Pokret za slobodu, Beograd, 2013