KRUG (2000)
Pomiren sa time, kružio sam samo,
i moj put je bio jednoličan, dug,
al sam mnogo više od ostalih znao:
sigurno sam znao da idem u krug.
Kružio sam dalje, siguran u sebe.
Hajde, hajde sa mnom, zvao me je drug.
Hajde, zvali su me, čekamo na tebe.
O ne, odgovarah, ja idem u krug.
Ljude koji žurno idu na sve strane,
želje, strasti, patnju, video sam svud,
a ja sam polako, bez želje da stanem,
pomiren sa time, išao u krug.
Nijedanput nisam usporio, stao,
mislili su drugi sigurno sam lud,
al sam mnogo više od ostalih znao:
sigurno sam znao da idem u krug.
Botanical Garden Blues, Prometej, Novi Sad, 2008
UMORAN SAM (2001)
Nestala je svetlost kom sijaše Ona.
Nema više onih čudesnih ekstaza.
Nema više nade, maštanja i snova.
Umoran sam. Prazan.
Više se ne tresem u prisustvu njenom.
Ne smatram je više priviđenjem, bogom.
Ne razmišljam više o dodiru nežnom.
Umoran sam. Mnogo.
Nema čak ni suza, tuge, očajanja.
Gde je, s kim je sada više nije važno.
Nisam čak ni svestan Njenog postojanja.
Umoran sam. Strašno.
Ona neće moja nikada da bude.
Znam. Ne marim. Venem kao cveće sobno.
Ne želim na sunce, među druge ljude.
Umoran sam. Kobno.
Ne želim da živim ko pre Nje što živeh.
Jer takvom životu nedostaje svrha.
Sva svetla se gase. Uspomene sive.
Umoran sam. Skrhan.
Smisla su delići sakriveni mrakom.
I vremena treba da se opet slože.
Ne nalazim snage. Ostavljam ih tako.
Umoran sam. Smožden.
Čuvano kraj srca sve je izgubljeno.
I ne pružam ruke da ponovo traže.
Pogled mi je prazan. Telo izmoždeno.
Umoran sam. Zgažen.
Da prelepu ruku prislonim na usne
ja više ne želim. Srce mi je mrtvo.
Želim da se tiho pokrijem i umrem.
Umoran sam. Smrtno.
Botanical Garden Blues, Prometej, Novi Sad, 2008
VENAC (2002)
Divna svetlost sinu u grudima mojim
Kad je Njena duša, a ni znala nije
Usne moje duše dodirnula svojim
I ja lutah nebom svetlošću opijen
Jedna druga stvarnost videh da postoji
Istinita, divna, što se vešto krije
I dahom i stihom boj s lažima bije
Naslutivši sebe ja odbacih laži
Svetlošću ih spalih iz svoje dubine
Što izađe najzad i poče da traži
Moje sve do tada sakriveno ime
Nestadoše tada svi lažni maniri
Jer svetlost bez želje da se ikad smiri
Rasuta po svemu poče da se širi
Rasuta po svemu poče da se širi
Tokom divnih priča Marije Huane
I šum reke poče čudesno da sviri
Cvet da daje nove latice sa strane
Dok večnosti vetar u lice mu piri
Pravi ja je rasto od te nove hrane
I bujnošću svojom preplavio brane
Držao sam tada sveću u sred kiše
Mada nikad ne čuh „Lay Down” da svira
Moja duga kosa rasla je sve više
Kao divni simbol Ljubavi i Mira
Letove kroz cveće ko sada da broji
Uz muziku, reči, dok svetlost postoji
Al nestade kada vide da se bojim
Al nestade kada vide da se bojim
Jer zaista lažni oživeo ja je
I u strahu što kraj provalije stoji
Signale za pomoć on poče da daje
I primirje tada sklopili su oni
I sve češće lažni ispred pravog staje
I sve manje duša za istinu haje
Al istina ipak dostojno se sveti
Napetošću stalnom koja neda mira
Neda mi da samo povremeno letim
Neda mi da svoja uzvišenja biram
Istine vremenom prestadoše hiri
Diže ruke od me, napetost se smiri
Gde sijahu lica sada su papiri
Gde sijahu lica sada su papiri
Ona divna svetlost kao da se skrila
O nađi je opet ili se pomiri
Da nikada nisu drugačija bila
Za svetlošću žalih, al se ipak mirih
Jer bejah daleko od kraljevstva vila
Jer pravom ja behu pokidana krila
Od primirja prvog ja postadoh lažni
A da ni sam toga nisam bio svestan
A moje ja pravo nastavi da traži
Večnost i međ nama svaka veza presta
Čudih se što lica tad ništa ne boji
Čak nesvestan bejah i koraka Tvojih
Al pravi ja okom treptao je svojim
Al pravi ja okom treptao je svojim
Iz svog drugog sveta katkada bi sišo
Na trene je mogo misli da mi kroji
Sa pruženom rukom tada bi mi prišo
Eto tu kraj tebe osoba postoji
Do istine same sa kojom bi išo
Da ne čuju drugi šaptao je krišom
Ali tu kraj mene, u blizini laži
Njegov glas je bio nedovoljno snažan
Bez me ode da Te u večnosti traži
A ja ostah glupo ponosan i lažan
On Ti pruži ruku, pucaše okviri
I prolaz do mene on poče da širi
Na trene je mogo lepo da proviri
Na trene je mogo lepo da proviri
I kao što do tad napetost je slao
Kaznu koju nose svi lažni obziri
Osećanje straha tada mi je dao
Jer onom ko beži istina odmeri
Da ga stalno muči ono što je znao
Da ga stalno vraća tamo gde je stao
I kad bih uspeo da se vratim tamo
Ozbiljno Ti lice video bih tada
U snove je meni dolazilo samo
Ko strah il ko svetlost, jer svim ono vlada
Čim pokažem hrabrost strah slabije piri
Tvoje gordo lice iz večnosti viri
Ipak, lažno srce ponovo se miri
Ipak, lažno srce ponovo se miri
Iako kraj Tebe kucalo je opet
Ko nekad kad poče svetlost da se širi
Samo kraj Te kuca udarce, ne osmeh
Sve to nije lažni ja mogo da vidi
Kraj Tebe od straha na trenutak otet
Bez dovoljno snage da učini okret
Okret koji vodi do svetlosti divne
Što vodi do Tebe i do ja mog pravog
Na čije se jesam pozivao ime
Ali ti si samo odmahnula glavom
I tek tada shvatih u smućenoj glavi
Da ja ipak nisam, nisam ja moj pravi
Divna svetlost tada ponovo se javi
Divna svetlost tada ponovo se javi
Tek kada sam, pošto istinu sam znao
Doživeo susret sa mojim ja pravim
I konačno kraj Te čist od laži stao
I kada Te ja je pogledao pravi
Zastor oko Tebe odjednom je pao
I pogledu mome prvi put Te dao
Zastor koji moje praviše neznanje
Različite moje pretpostavke lažne
T tek tada videh koliko su sjajne
Na prelepom licu Tvoje crte snažne
I ugledah gde se Tvoje lice smeje
I pahuljicama od svetlosti veje
Rasuta od Tebe preplavila sve je
Rasuta od Tebe preplavila sve je
Ali ipak uvek ozbiljna i mirna
Strah beži od tebe, shvatio sam, jer je
Snažnija od njega Tvoja duša divna
Ja moram da budem svuda tamo gde je
Prolazila ona, na javi, u snima
I da dam joj svetlost, a ne samo primam
Tu rešenost moju da Te budem vredan
I svu moju sreću uz Tvoju blizinu
Osetila Ti si, nije samo jedan
Već još par osmeha na licu Ti sinu
Rekla si mi Cvet da naivan je Plavi
Al zbog njega ipak Tvoj se osmeh javi
Al ograda tada među nas se stavi
Al ograda tada među nas se stavi
Iznenada tu je, metar je visoka
Osetih da ranu u grudima pravi
Da ograda ruši svetlost Tvoga oka
Svoju ruku tada na Tvoju da stavim
Htedoh da Te pitam, al se plaših toga
Da ne uvredi Te želja srca moga
Da ne budem opet naivan za Tebe
Rastasmo se tada. O kakvog li bola!
Jer kraj Tebe celog ja osećah sebe
A sada sam opet osuđen na pola
Sa očajem gledah Tvoja ruka gde je
Al Dženis mi reče da u redu sve je
Gledah Dženis gde se i kraj bola smeje
Gledah Dženis gde se i kraj bola smeje
I prvi put pevah, pevah kao Ona
I osećah Njene osmehe, ideje
Hodala je sama, ali opet orna
Orna da izdrži kroz kišu što veje
Što nije ko prava, već veoma bolna
Kišu koju pravi ljudska vasiona
I Lenona pevah ko nikad do sada
„Love is you…” i odmah video sam Tebe
„You and me…” i bili zajedno smo tada
„We can be…” i stalno gledah te kraj sebe
Pevah jer odbacih lažnu ličnost svelu
I glas pravog mene bio je na delu
A sad znam dvojica u jednom smo telu
A sad znam dvojica u jednom smo telu
Jer lažni ja opet od tada se javlja
Misli da još ne znam ja istinu celu
Pozivima svojim na probu me stavlja
Moli me da opet pomislim na cenu
Koju sobom nosi moja ličnost prava
I dugačke čase kad je duša sama
I čim reče „sama”, Dženis je tu bila
I glasom je svojim tukla ga po glavi
Sa osmehom gledam kako muke ima
Dok želi da ruke u odbranu stavi
Istina u glasu svetila se njemu
Telo mu kroz lavu provlačila vrelu
Nije lažni spreman za istinu smelu
Nije lažni spreman za istinu smelu
Nije lažni spreman da prati me dalje
Ali kako znati koji je na delu
Kada lažni reči sakrivene šalje
Jer poznaje dobro na koju će temu
Moj pravi ja kakav odgovor da daje
A za koje teme nimalo ne haje?
I zato i dalje prisutan je lažan,
Meša se u misli i zabunu pravi
Nadam se da pravi dovoljno je snažan
Ko Dženis u lavu vrelu da ga stavi
To mogu u samo pesme akvarelu
Gde stihovi vezu odeću mi smelu
Igraću, igraću u divnom odelu
Igraću, igraću u divnom odelu
I Drvenim Mačem s lažnim ću se tući
Dok ne budem spreman povorci na čelu
U čudesne dvore ponosito ući
Tad zajedno svetlost naći ćemo belu
Jer sijaću i ja, složiće se zvuci
Sijaćemo večno sa rukom u ruci
Jer samo kraj Tebe ja opstati mogu
Da nijedan deo ne ubijam sebe
Da ne laže ništa da dopustim oku
A da nikog ono tada ne ogrebe
Želim da očima isto pružim Tvojim
Kraj me svim svetlima da sijaju svojim
Divna svetlost sinu u grudima mojim
Divna svetlost sinu u grudima mojim
Rasuta po svemu poče da se širi
Al nestade kada vide da se bojim
Gde sijahu lica sada su papiri
Al pravi ja okom treptao je svojim
Na trene je mogo lepo da proviri
Ipak, lažno srce ponovo se miri
Divna svetlost tada ponovo se javi
Rasuta od Tebe preplavila sve je
Al ograda tada među nas se stavi
Gledah Dženis gde se i kraj bola smeje
A sad znam dvojica u jednom smo telu
Nije lažni spreman za istinu smelu
Igraću, igraću u divnom odelu
Botanical Garden Blues, Prometej, Novi Sad, 2008
PESMA (2003)
Mesec ogledalo Sunca
Tvoj Odraz u Moru
Sunce ekstaza u Ratu
Dim pri rađanju Sunca
Vatra blista u Noći
Mesec ogledalo Sunca
Botanical Garden Blues, Prometej, Novi Sad, 2008
SONATINA (2010)
Prvi stav
Tvoja me lepota parališe celog
I stvara dečaka od muškarca smelog
Ja se zato krijem pred očima tvojim
A u sebi želim da pred njima stojim
Nasmejan kad ti si
I tužan kad nisi
Drugi stav
Trenutak proveden u tvojoj blizini
Istrgne mi reči i zaledi telo
Ja bežim od tebe i od tvojih čini
A telo u stvari ka tebi bi htelo
Nežno da se s tobom u zagrljaj spojim
I poljubim zvezde na leđima tvojim
Neobjavljeno
TVOJ GLAS (2011)
Tvoj glas se sastoji od čitavog hora
Izuzetnih žena što glasove slažu
Jasno u tom mnoštvu mogu da prepoznam
Anđeoski nežnu i titanski snažnu
Nasmejanu klinku i ozbiljnu damu
I s puno ortaka i užasno samu
Neobjavljeno
JDS (2012)
Izvini Dženita što te stvarno volim
Ljubavlju što ne zna da šuti i laže
Oprosti što maštam o tijelima golim
Vječno prepletenim dok Jedinstvo traže
Excuse my desire and forgive my lust
You are just so hot, so smart and so pretty
Oprosti što sanjam da imam tu čast
U ekstazi s Tobom u Jedno se sliti
Jesti tvoje Tijelo, tvoju Dušu piti
Do kraja života pored tebe sniti
Sve do zadnjeg časa Tvoj Muškarac biti
Just Friends, autorsko izdanje, Beograd, 2013
SECOND CITY BLUES (2013)
Ubio sam mozak i ne mislim često
Ali cijelo tijelo svejedno me boli
Kao da na njemu ne postoji mjesto
Koje ne bi htjelo vječno da te voli
Da zauvijek bude u dodiru s tobom
Da te nježno grli, miluje i ljubi
Tvoje meko tijelo da pokrije sobom
Učini da ono nikad ne ogrubi
I ubijam tijelo plivanjem, vrelinom
Hodanjem po crnoj, užarenoj cesti
Ali ono pati za tvojom blizinom
Ono samo sanja da će tebe sresti
Da će opet oči pričati sa tvojim
Da će opet ruke biti u blizini
Da ću opet znati da stvarno postojim
Da sve nije mračno kao što se čini
Ubio sam mozak i ubijam tijelo
Al dok srce kuca to ne znači puno
To je samo spolja, ko crno odijelo
Australskih ptica s jarkožutim kljunom
To je poput ovog uspavanog grada
Koji ima sve ali nije cijeli
Tako moje tijelo jedino se nada
Da će opet s tvojim toplinu da dijeli
Just Friends, autorsko izdanje, Beograd, 2013
IZVINJENJE (2014)
Molim te izvini zbog svih ružnih reči
Ali bilo mi je tako prelepo sa tobom
Razum nije suze mogao da spreči
I bol mi je reči ispunio zlobom
Ja ti stvarno želim sve što želiš sebi
I nikad te svesno uvredio ne bi’
Neobjavljeno